Ekskluzivno žensko

“Najdena su nekada, ranije, u toku noći često budile meke i tople ženske ruke. U snu bi prvo osetio blagi dodir jagodica, lahorast i mekan kao da ga ptičjim perom po čelu miluju. Prsti bi, potom, skliznuli niz oba obraza, dlanovi se sreli na vrh brade, i kao okrilatili, meko i toplo grejali mu lice. Pratio bi ih nežan i umilni ženski glas šapućući mu nerazumljive, tajnovite reči čiji je smisao samo nejasno naslućivao, zbog kojih je, probuđen, dugo ostajao bez pokreta, naslađujući se zapamćenom toplinom i melodijom glasa, svestan da će sve to nestati kad širom otvori oči. Kako mu je vreme, činilo mu se, pod nogama sve brže izmicalo, ta noćna buđenja su se proredila. A kad je minule godine u parkovskom grmlju našao odbačeno štene, i drhtav ga u stan doneo, sasvim su prestala. Ostalo je samo sećanje i povremena želja da još jednom, bar u snu, oseti ono što na javi nikada nije doživeo.”

Pošto je redovna čitateljka priča koje se nalaze u užem izboru iz godine u godinu stvorila već izvesno uvažavanje prema ovoj međunarodnoj, prestižnoj nagradi, s nestrpljenjem je otvorila dotičnu vanserijsku priču, koju je žiri ove godine ovenčao nagradom, na sajtu Forum Tomizza, i doživela prvo šok i nevericu, a onda i zbunjenost. Bilo je dovoljno početi čitati nekoliko uvodnih rečenica koje su, verovali ili ne, zvučale kao sasvim ispodprosečno štivo koje bi u književnost upućene i za feminizam osvešćene pojedinke mogle lako da podvedu pod oznake materijalnih grešaka percepcije, amaterske osrednjosti, banalnih opštih mesta, isluženih metafora, stereotipizacija ženskosti. Naime, već uvodni paragraf može predstavljati školsko upozorenje kako više ni na jednom mestu ne bi trebalo pisati o ženskoj subjektivnosti. Muški lik sanja o nekoj izmaštanoj ženi, dakako to je isuviše jasno, ništa nije inherentno loše u tome, uostalom, to je jedno od opštih poprirodnjenih mesta maskulinocentrične fascinacije od „pamtiveka“ tj. od postanka patrijarhata i na mačizmu zasnovanih književnih kanona. Ali, čitateljka je imala, dapače, nekakva visoka vrednovanja i jaka uverenja da je ovako osrednja proza stvar prošlosti. Ovaj konkurs ju je, međutim, poput hladnog tuša, otreznio. Otrežnjena čitateljka tako u neverici može jedino da pročita da je ta žena imala meke i tople ruke, blagi dodir jagodica, lahorast i mekan, i sve tome slične trivije i bedastoće nizanja jednog petrarkistički, pa možda i čak i homerovsko-epski arhaizovanog korpusa knjiški odavno svenulih „epiteta“ ženskosti. Ovaj arsenal ženskosti je uostalom toliko decenija redovni sadržaj svakog najobičnijeg pubertetskog poimanja ženske seksualnosti, personalnosti i bića. Ali čitateljka se isto tako, sasvim uzaludno nadala da književni ukus žirija premašuje ograničenja jednog običnog, gotovo školskog pismenog sastava koji je eto, uspešno odgovorio na temu „azila“. Ali da li je, zaista?

Reč je ipak o književnosti koja se piše u novom milenijumu, mada čitateljka mora za zaprepašćenjem konstatovati da srpskohrvatske, srpske i hrvatske na konkursima nagrađivane pisce, kao i pre svega i iznad svega, žirije koji vrednuju ono što se ima smatrati etalonom kratke priče u regionu, uglavnom nije dotakao čak ni sadržaj „feminizma za početnike“. Svakako je porazno iznova videti da ono što se još uvek nagrađuje jeste beskrajno retrogradno u sopstvenoj nemogućnosti da sagleda posebnost ženskog iskustva, a da pri tom ne posegne za uobičajenim vidovima,mistifikacije „tople ženske tajne“ pod mističkim velom.

(…)

U pitanju je konačno oskudnost privatnog rečnika – uprkos tome što nas narator, isuviše opijen svojim protagonistom i zaljubljen u njega do ušiju (tako da je i psa imenovao imenom gazde!) upozorava na jednom mestu, opet sasvim banalno ali lirski drhturavo, da eskimi imaju „stotinjak reči za sneg“. Za čitateljke koje su makar jednom čitale Uvod u opštu lingvistiku Ranka Bugarskog, na prvoj godini studija filologije, ova lingvistička, tobože univerzalistički posredovana naučna informacija je nova koliko i lanjski sneg.

(…)

U pokušaju da što više univerzalizuje i „poetizuje“ same prizore padanja bombi, prvonagrađeni pisac poseže za jako problematičnom metaforom ženskog porođaja. Ostavimo za trenutak po strani – stavimo u zagrade – sve amaterske manjkavosti lošeg stila i nezgrapnih rečenica kojima nas prvonagrađeni pisac- u-pokušaju obilato obasipa. Koncentrišimo se samo na od rečeničnih vratolomija izolovanu „ideju“ kao da smo u Platonski idealnoj Državi: „Zadrhta zemlja opet u talasima i kao da se stisnu u porođajnom grču, jeknu bolno, i istisnu u vis praskave buktinje, onamo gde je vatrene strele oplodiše“.

Čitateljka se gotovo oseća zloupotrebljeno, sada već na „univerzalan način“, kao pripadnica ženskog roda i ujedno pripadnica čovečanstva koja oseća svojim etičkim kodeksom da postoji nešto duboko pervertirano i dehumanizujuće u ovoj estetizaciji rata kao porođajnih muka. Ne postoji ništa gore, smatra čitateljka, od lošeg uopštavanja ekskluzivno ženske porođajne patnje, od ovog pervertiranja sasvim specifičnog i konkretnog iskustva porođaja koje iznova biva nepriznato i prebrisano, još jednom u književnosti – simbolički – kao što je već u životu – realno – dok još jednom stilski okoštava u niz okamenjenih metafora.

(…)

Fiksacija na rađanje kao na poprirodnjenu metaforu u priči ima još mnogo. Dok je u početnoj slici žena „bestelesna“, amorfna, naivno idelizovana, u nastavku se same pojave i stvari, svetski fenomeni – poput rata – fetišizuju i naturalizuju, faktički uzdižu do nivoa prirodnog usuda, a to upravo omogućuju pre svegaviše puta zloupotrebljene metafore porođaja. Stvara se još jedna književna fiksacija koja se ponavlja do u lošu beskonačnost. Tako na primer, u jednom od svojih naleta banalnog „filozofiranja“ ovaj nazovi autor – odnosno autorov nemušti narator – koji je po nalazima žirija uspeo da dosegne idejni univerzalizam vidi misao kako se rađa „gola, u košuljici uma začeta“. Čitateljka može samo u potpunom porazu ideje ljudskosti da zaključi da čak i apstraktna misao može postati nudistička kategorija, dok se jedino ženi ne sme nijednog trenutka priznati pravo da poseduje sopstveno telo i karakter.

(…)

Od sada će čitateljka čitati širom otvorenih očiju, sa olovkom za podvlačenje u ruci.

 

 

Ivana Maksić i Nikola Đoković o ovogodišnjoj odluci žirija natječaja Lapis Histriae, za Vox Feminae//04. 06. 2018.

Scroll to top